Jaje
(originalni naziv: The Egg, by Andy Weir)
Bio si na putu kući kada si poginuo.
Saobraćajna nesreća je bila u pitanju. Ništa specijalno, ali fatalno bez obzira.
Ostavio si iza sebe ženu i dvoje dece. Bila ja bezbolna smrt.
Hitna pomoć koja je došla na lice mesta je pokušala da te spasi, ali uzalud.
Tvoje telo je bilo toliko povređeno da vam je bolje što si umro, veruj mi.
I, to je bio trenutak kada si upoznao mene.
– “Šta… Šta se desilo?”, pitao si me.
– “Gde sam ja?”
– “Poginuo si.“, rekao sam.
Nije bilo potrebno da se biraju reči.
– “Bio je…kamion, i on je proklizao…i naleteo na mene…”
– “Da.” rekao sam.
– “Ja… Ja sam poginuo?”
– “Da. Ali nemoj da budeš tužan zbog toga. Svi umru.“, rekao sam.
Ti si razgledao oko sebe. Nije ništa postojalo. Samo ti i ja.
– “Kakvo je ovo mesto?”, pitao si me.
– “Da li je ovo zagrobni život?”
– “Manje – više.”
– “Da li si ti Bog?”, pitao si me.
– “Jesam. Ja sam Bog.”
– “Moja deca… Moja žena.”
– “Šta je sa njima?”
– Da li će oni biti dobro?”
– “To volim da vidim!
– “Upravo si poginuo, i tvoja glavna briga je za tvoju porodicu.”
– “To je veoma dobra stvar.”
Posmatrao si me fascinantnim pogledom. Tebi, ja nisam izgledao kao Bog.
Tebi sam izgledao samo kao tamo neki čovek. Ili verovatno žena. Kao neka osoba malim autoritetom, možda.
Više sam ti izgledao kao učitelj drugog razreda, u osnovnoj školi, nego kao Svemoćni.
– “Ne brini se.” rekao sam ti.
– “Sve će biti u redu.”
– “Tvoja deca će te pamtiti savršenog u svakom smislu.”
– “Ona nisu imala vremena da porastu i odrastu toliko da bi te drugačije pamtila.”
– “Tvoja žena će plakati spolja, ali će, tajno, u sebi, osećati veliko olakšanje.”
– “Da budem iskren, brak ti se raspadao.”
– “I ako ti je za utehu, grickaće je savest zbog tog osećaja olakšanja.”
– “Oh…”, uzdahnuo si.
– “I šta će se desiti sada?”
– “Da li idem u raj ili u pakao, ili šta?”
– “Nijedno.“, odgovorio sam.
– “Bićeš reinkarniran.”
– “Ah!”, uzviknuo si.”
– “Dakle, Hindusi su bili u pravu!”
– “Sve religije su u pravu, na neki svoj način.“, odgovorio sam ti.
– “Prošetaj se sa mnom.”
Hodao si pored mene, dok smo išli kroz Prazninu.
– “Gde idemo?”, pitao si me.
– “Nigde posebno, samo mislim da je mnogo lepo šetati dok razgovaramo.”
– “I, koja je poenta?”, rekao si.
– “Kada se ponovo rodim, biću prazan tanjir, zar ne?”
– “Biću opet beba, i sva moja prethodna iskustva i doživljaji koje sam doživeo u ovom životu više neće biti bitni.”
– “Nikada nije sve kao što izgleda.“, odgovorio sam.
– “Ti u sebi imaš sva iskustva i znanja koja si doživeo i preživeo u svim svojim prethodnim životima.”
– “Ti ih se samo trenutno ne sećaš.”
Prestao sam da hodam i uhvatio rukama tvoja ramena i pogledao sam te pravo u oči.
– “Tvoja duša je mnogo više veličanstvenija, prelepa i ogromna nego što ti to možeš da zamisliš.”
– “Ljudski um može da sadrži izuzetno mali deo onoga što Ti jesi.”
– “Zamisli da si na moru, i zamisli kako svoj nožni prst stavljaš u vodu da proveriš da li je voda hladna ili topla.”
– “Ti si stavio jedan deo sebe u vodu, i kada si ga izvadio, ti si dobio sva iskustva koje je to more imalo u sebi.”
– “Ti si bio u čoveku poslednjih 48 godina, i ti se zbog toga još uvek nisi protegnuo i osetio svu svoju svest koju poseduješ.”
– “Kada bismo ovde postojali dovoljno dugo, ti bi počeo da se sećaš svega.”
– “Ali nema poente da radimo to između svakog tvog života.”
– “Koliko sam se puta reinkarnirao onda?
– “Oh, mnogo puta. Mnogo, mnogo i još više puta. I to u mnogim drugim životima.“, rekao sam ti.
– “Ovaj put, bićeš kineska seljačka devojka u 540. godini.”
– “Čekaj, šta?!”- “Vraćaš me nazad kroz vreme?”
– “Pa, tehnički.”
– “Vreme, kako ga ti shvataš, postoji samo u tvom univerzumu.”
– “Stvari su drugačije tamo odakle ja dolazim.”
– “Odakle ti dolaziš?”, pitao si me.
– “Ja dolazim od negde. Negde drugde. I postoje drugi kao što sam ja.”
– Znam da želiš da znaš gde je to, i kako je tamo, ali iskreno, ne bi razumeo.”
– “Oh…”, rekao si, malo razočaran.
– “Ali čekaj! Ako sam ja reinkarniran na drugim mestima u vremenu, ja sam mogao pored toga da se sretnem sa sobom.”
– “Naravno. Dešava se sve vreme.
– “Ali ta dva života su svesna jedino svog života, tako da ti ne bi znao da se to dešava. Nijedno od vas.”
– “I, koja je poenta svega?”, pitao si me.
– “Zaista me to pitaš? Ozbiljan si?”
– “Pitaš me koji je smisao života?”
– “Zar to nije pomalo stereotipično?”
– “Pa… To je razumno pitanje.”, insistirao si.
Pogledao sam te direktno u oči.
– “Smisao života, razlog zašto sam stvorio ceo ovaj univerzum je da bi ti sazreo.”
– “Misliš na čovečanstvo? Želiš da Mi sazrimo?”
– “Ne. Samo ti. Napravio sam ceo ovaj univerzum za tebe.
– “Sa svakim novim životom ti rasteš i sazrevaš i postaješ veći i veći intelekt.”
– “Samo ja? Šta je sa svima ostalima?”
– “Ne postoji niko drugi.” odgovorio sam.
– “U ovom univerzumu, postojimo samo ti i ja.”
Gledao si bledo u mene.
– “Ali svi ljudi na Zemlji…”
– “…su Ti. Druge reinkarnacije tebe.”
– “Čekaj, ja sam Svi? Ja sam Svako?!”
– “Sada shvataš.“, rekao sam ti.
– “Ja sam svako ljudsko biće koje je ikada živelo?”
– “I svako ljudsko biće koje će ikada živeti, da.”
– “Ja sam Abraham Linkoln?”
– “I ti si Džon Vilks But, onaj koji ga je ubio.”
– “Ja sam Hitler?”
– “I ti si milioni koje je ubio.”
– “Ja sam Isus?”
– “I ti si svi koji su ga pratili.”
Zaćutao si.
– “Svaki put kada si napadao nekoga, ti si napadao samog sebe.”
– “Svaki čin dobrote koji si učinio, uradio si to samom sebi.”
– “Svaki srećni ili tužni momenat koji je doživelo neko ljudsko biće, ili koje će biti doživljeno, si ti lično doživeo.”
Razmišljao si neko vreme.
– “Zašto?”, pitao si me.
– “Zašto bi radio nešto ovako?”
– “Zato što ćeš, jednog dana, ti postati kao ja.”
– “Zato što ti to i jesi.”
– “Ti si jedan od mene.”
– “Aha!”, uzviknuo si pobednički.
– “Misliš, ja sam Bog?!”
– “Ne. Ne još. Ti si sada fetus. Ti još uvek rasteš.”
– Samo onda kada budeš živeo svačiji život, kroz sve vreme, samo tada ćeš dovoljno sazreti i moći da se rodiš.”
– “Znači ceo univerzum, to je samo…”, rekao si.
– “Jaje.“, odgovorio sam.
– “Sada je vreme za tebe da nastaviš u svoj sledeći život.
Do sledećeg života, živi i sazrevaj.
