Category Archives: prevodi

Sve je počelo pre desetak godina. Dosegao sam znatno opušteniji period u svom životu – došlo je vreme kada sam osetio da postoji nešto više u životu od nauke, vreme buđenja moje društvene svesti i susretljivosti, vreme kada sam se otvorio za nova iskustva. Sprijateljio sam se s grupom ljudi koji su povremeno pušili kanabis, neredovno, ali sa očiglednim zadovoljstvom. U početku nisam bio voljan da učestvujem, ali euforija koju je proizvodio kanabis i činjenica da nije bilo fiziološke zavisnosti od biljke na kraju me je ubedila da probam. Moja početna iskustva bila su potpuno razočaravajuća; uopšte nije bilo efekta, te sam počeo da se bavim raznim hipotezama o tome kako je kanabis samo placebo koji deluje pomoću očekivanja i hiperventilacije, a ne hemijski. Nakon otprilike pet ili šest neuspelih pokušaja, ipak se desilo. Ležao sam na leđima u prijateljevoj dnevnoj sobi i mirno ispitivao obrasce senki na plafonu koje je bacala ukrasna biljka u saksiji (ne kanabis!). Odjednom sam shvatio da gledam u veoma detaljan minijaturni Volksvagen, jasno oivičen senkama. Bio sam vrlo skeptičan prema toj percepciji i pokušao sam pronaći neusaglašenosti između Volksvagena i onoga što sam gledao na plafonu. Međutim, sve je bilo tamo, od haube, registarskih tablica, hroma, čak i male ručke koja se koristila za otvaranje prtljažnika. Kad sam zatvorio oči, zadivljeno sam otkrio da se odvija film na unutrašnjoj strani mojih kapaka. Bljesak … jednostavna seoska scena sa crvenom seoskom kućom, plavim nebom, belim oblacima, žutom stazom koja se vijori preko zelenih brežuljaka do horizonta … Bljesak … ista scena, narandžasta kuća, smeđe nebo, crveni oblaci, žuta staza, ljubičasta polja… Bljesak… Bljesak… Bljesak. Bljeskovi su se poklapali sa otkucajima srca. Svaki bljesak doneo je istu jednostavnu scenu, ali svaki put s drugačijim setom boja… izuzetne duboke nijanse i zapanjujuće skladne u njihovom međusobnom rasporedu. Od tada povremeno pušim i duboko uživam u kanabisu. On pojačava snažne senzitivnosti i proizvodi ono što su za mene još zanimljiviji efekti, što ću ukratko objasniti. Sećam se još jednog ranog vizuelnog iskustva sa kanabisom, u kojem sam gledao plamen sveće i otkrio u srcu plamena, kako stoji s veličanstvenom ravnodušnošću, španskog gospodara sa crnom kapom, koji se inače pojavljuje na etiketi boce šerija marke Sandeman. Usput, gledanje požara kada ste pod uticajem, posebno kroz jedan od onih prizmičnih kaleidoskopa koji oslikavaju okolinu, izuzetno je dirljivo i lepo iskustvo. Želim da objasnim da ni u jednom trenutku nisam mislio da su te stvari ‘stvarno’ tamo. Znao sam da na plafonu nema Volksvagena i da u plamenu nema čoveka sa etikete Sandemana. Ne osećam kontradikciju u tim iskustvima. Deo mene stvara, stvarajući percepcije koje bi u svakodnevnom životu bile bizarne; postoji još jedan deo mene koji je neka vrsta posmatrača. Otprilike polovina zadovoljstva dolazi iz dela posmatrača koji ocenjuju rad dela stvaraoca. Osmehnem se ili se ponekad smejem glasno slikama sa unutrašnjosti mojih kapaka. U tom smislu, pretpostavljam da je kanabis psihotomimetičan, ali ne nalazim nijednu paniku ili teror koji prati neke psihoze. Možda je to zato što znam da je to moje sopstveno putovanje i da mogu prekinuti kad god poželim. Moje rane percepcije uvek su bile vizuelne i neobično je kako nikada nisam viđao slike ljudi, ali obe ove stavke su se promenile tokom godina. Otkrivam da je danas dovoljan samo jedan mali džoint da me podigne u visine. Testiram da li sam naduvan zatvarajući oči i tražeći bljeskove. Dolaze mnogo pre nego što se u mojoj vizuelnoj ili drugoj percepciji dese bilo kakve izmene. Pretpostavljam da je to problem signal-šum, nivo vizuelne buke je vrlo nizak sa zatvorenim očima. Još jedan zanimljiv informativno-teorijski aspekt je što, bar u mojim bljeskovima, preovlađuju crtani filmovi: samo siluete, karikature, a ne fotografije. Mislim da je to jednostavno stvar sažimanja informacija; bilo bi nemoguće shvatiti ukupni sadržaj slike informativnim sadržajem obične fotografije, recimo 108 bita, u deliću sekunde koju bljesak zauzima. Iskustvo bljeska stvoreno je, ako mogu da upotrebim tu reč, za trenutno uživanje. Umetnik i posmatrač su jedno. To ne znači da slike nisu čudesno detaljne i složene. Nedavno sam imao sliku na kojoj dvoje ljudi razgovaraju, a reči koje su izgovarale formirale bi se i nestale žutom bojom iznad glave, otprilike jednu rečenicu po otkucaju srca. Na ovaj način bilo je moguće pratiti razgovor. Istovremeno, povremena reč bi se pojavila crvenim slovima među žutim nad glavama, savršeno u kontekstu razgovora; ali ako se neko seća tih crvenih reči, izgovorio bi sasvim drugačiji skup izjava, prodirući kritički prema razgovoru. Čitav niz slika koji sam ovde opisao, rekao bih barem 100 žutih reči i nešto poput 10 crvenih reči, dogodio se za nešto manje od jednog minuta. Iskustvo kanabisa uveliko je poboljšalo moju zainteresovanost za umetnost, koju nikada ranije nisam mnogo cenio. Razumevanje namere umetnika koju mogu da postignem kada sam naduvan ponekad se prenese i na to kada nisam. Ovo je jedna od mnogih ljudskih granica zbog kojih mi je kanabis pomogao da pređem. Bilo je i uvida u umetnost – ne znam da li su istinite ili lažne, ali bilo je zabavno formulisati. Na primer, proveo sam neko vreme naduvan gledajući dela belgijskog nadrealiste Ivesa Tangueia. Nekoliko godina kasnije pojavio sam se iz dugog plivanja na Karibima i ispružio se iscrpljeno na plaži nastaloj od erozije obližnjeg koralnog grebena. Dok sam besprekorno pregledavao lučne fragmente koralja pastelne boje koji su činili plažu, video sam pred sobom ogromnu Tanguejevu sliku. Možda je Tanguei u detinjstvu posetio takvu plažu. Veoma slično mi se desilo i sa zainteresovanošću za muziku. Prvi put sam mogao da čujem odvojene delove trodelne harmonije i bogatstva kontrapunkta. Znao sam da profesionalni muzičari mogu vrlo lako da zadrže mnogo zasebnih delova istovremeno u glavi, ali ovo je za mene bio prvi put. Opet, iskustvo učenja u naduvanom stanju bar se donekle prenosila i na stanje nakon dejstva. Uživanje u hrani je pojačano; pojavljuju se ukusi i arome za koje kao da iz nekog razloga inače nemamo vremena da osetimo. U stanju sam da dam punu pažnju senzaciji. Krompir će imati teksturu, telo i ukus poput drugog

Jaje (originalni naziv: The Egg, by Andy Weir)   Bio si na putu kući kada si poginuo.   Saobraćajna nesreća je bila u pitanju. Ništa specijalno, ali fatalno bez obzira. Ostavio si iza sebe ženu i dvoje dece. Bila ja bezbolna smrt. Hitna pomoć koja je došla na lice mesta je pokušala da te spasi, ali uzalud. Tvoje telo je bilo toliko povređeno da vam je bolje što si umro, veruj mi.   I, to je bio trenutak kada si upoznao mene.   – “Šta… Šta se desilo?”, pitao si me. – “Gde sam ja?”   – “Poginuo si.“, rekao sam.   Nije bilo potrebno da se biraju reči.   – “Bio je…kamion, i on je proklizao…i naleteo na mene…”   – “Da.” rekao sam.   – “Ja… Ja sam poginuo?”   – “Da. Ali nemoj da budeš tužan zbog toga. Svi umru.“, rekao sam.   Ti si razgledao oko sebe. Nije ništa postojalo. Samo ti i ja.   – “Kakvo je ovo mesto?”, pitao si me. – “Da li je ovo zagrobni život?”   – “Manje – više.”   – “Da li si ti Bog?”, pitao si me.   – “Jesam. Ja sam Bog.”   – “Moja deca… Moja žena.” – “Šta je sa njima?” – Da li će oni biti dobro?”   – “To volim da vidim! – “Upravo si poginuo, i tvoja glavna briga je za tvoju porodicu.” – “To je veoma dobra stvar.”   Posmatrao si me fascinantnim pogledom. Tebi, ja nisam izgledao kao Bog. Tebi sam izgledao samo kao tamo neki čovek. Ili verovatno žena. Kao neka osoba malim autoritetom, možda. Više sam ti izgledao kao učitelj drugog razreda, u osnovnoj školi, nego kao Svemoćni.   – “Ne brini se.” rekao sam ti. – “Sve će biti u redu.” – “Tvoja deca će te pamtiti savršenog u svakom smislu.” – “Ona nisu imala vremena da porastu i odrastu toliko da bi te drugačije pamtila.” – “Tvoja žena će plakati spolja, ali će, tajno, u sebi, osećati veliko olakšanje.” – “Da budem iskren, brak ti se raspadao.” – “I ako ti je za utehu, grickaće je savest zbog tog osećaja olakšanja.”   – “Oh…”, uzdahnuo si. – “I šta će se desiti sada?” – “Da li idem u raj ili u pakao, ili šta?”   – “Nijedno.“, odgovorio sam. – “Bićeš reinkarniran.”   – “Ah!”, uzviknuo si.” – “Dakle, Hindusi su bili u pravu!”   – “Sve religije su u pravu, na neki svoj način.“, odgovorio sam ti. – “Prošetaj se sa mnom.”   Hodao si pored mene, dok smo išli kroz Prazninu. – “Gde idemo?”, pitao si me.   – “Nigde posebno, samo mislim da je mnogo lepo šetati dok razgovaramo.”   – “I, koja je poenta?”, rekao si. – “Kada se ponovo rodim, biću prazan tanjir, zar ne?” – “Biću opet beba, i sva moja prethodna iskustva i doživljaji koje sam doživeo u ovom životu više neće biti bitni.”   – “Nikada nije sve kao što izgleda.“, odgovorio sam. – “Ti u sebi imaš sva iskustva i znanja koja si doživeo i preživeo u svim svojim prethodnim životima.” – “Ti ih se samo trenutno ne sećaš.”   Prestao sam da hodam i uhvatio rukama tvoja ramena i pogledao sam te pravo u oči.   – “Tvoja duša je mnogo više veličanstvenija, prelepa i ogromna nego što ti to možeš da zamisliš.” – “Ljudski um može da sadrži izuzetno mali deo onoga što Ti jesi.” – “Zamisli da si na moru, i zamisli kako svoj nožni prst stavljaš u vodu da proveriš da li je voda hladna ili topla.” – “Ti si stavio jedan deo sebe u vodu, i kada si ga izvadio, ti si dobio sva iskustva koje je to more imalo u sebi.”   – “Ti si bio u čoveku poslednjih 48 godina, i ti se zbog toga još uvek nisi protegnuo i osetio svu svoju svest koju poseduješ.” – “Kada bismo ovde postojali dovoljno dugo, ti bi počeo da se sećaš svega.” – “Ali nema poente da radimo to između svakog tvog života.”   – “Koliko sam se puta reinkarnirao onda?   – “Oh, mnogo puta. Mnogo, mnogo i još više puta. I to u mnogim drugim životima.“, rekao sam ti. – “Ovaj put, bićeš kineska seljačka devojka u 540. godini.”   – “Čekaj, šta?!”- “Vraćaš me nazad kroz vreme?”   – “Pa, tehnički.” – “Vreme, kako ga ti shvataš, postoji samo u tvom univerzumu.” – “Stvari su drugačije tamo odakle ja dolazim.”   – “Odakle ti dolaziš?”, pitao si me.   – “Ja dolazim od negde. Negde drugde. I postoje drugi kao što sam ja.” – Znam da želiš da znaš gde je to, i kako je tamo, ali iskreno, ne bi razumeo.”   – “Oh…”, rekao si, malo razočaran. – “Ali čekaj! Ako sam ja reinkarniran na drugim mestima u vremenu, ja sam mogao pored toga da se sretnem sa sobom.”   – “Naravno. Dešava se sve vreme. – “Ali ta dva života su svesna jedino svog života, tako da ti ne bi znao da se to dešava. Nijedno od vas.”   – “I, koja je poenta svega?”, pitao si me.   – “Zaista me to pitaš? Ozbiljan si?” – “Pitaš me koji je smisao života?” – “Zar to nije pomalo stereotipično?”   – “Pa… To je razumno pitanje.”, insistirao si.   Pogledao sam te direktno u oči.   – “Smisao života, razlog zašto sam stvorio ceo ovaj univerzum je da bi ti sazreo.” – “Misliš na čovečanstvo? Želiš da Mi sazrimo?”   – “Ne. Samo ti. Napravio sam ceo ovaj univerzum za tebe. – “Sa svakim novim životom ti rasteš i sazrevaš i postaješ veći i veći intelekt.”   – “Samo ja? Šta je sa svima ostalima?”   – “Ne postoji niko drugi.” odgovorio sam. – “U ovom univerzumu, postojimo samo ti i ja.”   Gledao si bledo u mene.   – “Ali svi ljudi na Zemlji…”   – “…su Ti. Druge reinkarnacije tebe.”   – “Čekaj, ja sam Svi? Ja sam Svako?!”   – “Sada shvataš.“, rekao sam ti.   –