Mislim da smo još uvek jako daleko od toga da celo društvo organizujemo anarhistički, ali želim da, što zbog sebe, što zbog drugih koji možda nisu promišljali, malo raščistim stvari oko pojma anarhije. Studenti su nas poslednjim saopštenjem pozvali na ličnu odgovornost I samoorganizovanje, pa je možda pravi trenutak da malo istražimo.. Anarhija: Haos ili majka poretka? Kada čuješ reč “anarhija”, šta ti prvo padne na pamet? Maskirani ljudi koji razbijaju izloge? Ulice pune dima i haosa? Bezakonje? Većina nas je naučena da anarhiju zamišlja kao nekakav haotični kraj sveta, gde niko ne poštuje pravila, a svi rade šta im padne na pamet. Ali šta ako ti kažem da je anarhija već svuda oko nas, da je ona tu svaki put kada se s komšijama dogovoriš da očistiš oko zgrade, svaki put kad ti drug popravi bicikl, a ti njemu središ kompjuter? Ipak smo mi, kao što bi Carl Sagan rekao, zvezdana deca – atomi koji su se sami složili u svesne svetove. Zar ne možemo i mi, bez gospodara, složiti svoj? Predrasude na proveri Hajde da razbijemo mit. Anarhija ne znači odsustvo reda – ona znači odsustvo nametnutog autoriteta. To nije slika sveta bez pravila, već sveta gde pravila ne dolaze od “velikog šefa” koji ti maše prstom, nego od nas samih – ljudi koji žive zajedno i dogovaraju se. Zvuči utopijski? Možda. Ali svi smo to već doživeli, samo možda nismo znali da se tako zove. Zamislite poplavu u vašem gradu. Voda raste, struja nestaje, a policija i vlasti su preopterećeni ili jednostavno – nema ih. Šta se dešava? Ljudi ne počinju odmah da pljačkaju i razbijaju sve oko sebe (osim možda u filmovima). Ne, komšije se okupljaju, dele hranu, nose kofe vode, pomažu starima da se popnu na viši sprat. Neko donese čamac, drugi organizuje decu da ostanu na sigurnom. Nema šefa, nema naređenja odozgo – a ipak, stvari funkcionišu. Zašto? Jer svi preuzimaju odgovornost. To je anarhija u praksi. Kada sistem zakaže, mi se probudimo Sećate se tog osećaja jedinstva kada sve krene nizbrdo? Kada nestane struje zbog oluje, pa komšija s kojim inače jedva razmenite “dobro jutro” iznenada donese kafu skuvanu na šporetu na drva. Ili kada se u selu organizuje akcija da se popravi put koji vlasti godinama ignorišu. U tim trenucima ne čekamo da nam neko kaže šta da radimo – sami preuzimamo stvari u svoje ruke. I iz tog “haosa” rađa se red. Ne red iz knjige zakona, već red koji dolazi iz srca i zdravog razuma. Anarhija nije divlja zver koju treba ukrotiti – ona je majka poretka, ali ne onog krutog, birokratskog poretka kojem služimo kao roboti. To je poredak koji sami stvaramo, jer nam je stalo. Jer razumemo da niko neće doći da nas spase ako se ne spasimo sami. Svako nosi svoj deo E sad, neko će reći: “Ali šta ako svi ne igraju po istim pravilima? Šta ako neko zloupotrebi slobodu?” To je fer pitanje. Anarhija ne znači da nema posledica – znači da mi, kao zajednica, odlučujemo kako ćemo ih sprovesti. Ako neko razbija izloge dok mi ostali popravljamo ulicu, ne čekamo policiju da ga uhapsi – sami ćemo ga podsetiti da sloboda ne znači sebičnost. Individualna odgovornost nije samo za sebe, već i za one oko nas. Anarhija je svuda oko nas Možda anarhija nije nešto što čeka u budućnosti, niti neka velika revolucija s bakljama i barikadama. Ona je već tu, u malim trenucima kada prestanemo da gledamo u “sistem” kao u boga i okrenemo se jedni drugima. Kada zajedno odlučimo da nešto uradimo – bez šefova, bez birokratije, bez čekanja dozvole. Možda je anarhija jednostavno taj trenutak kada shvatimo da smo jači zajedno, ali samo ako svako od nas preuzme svoj deo tereta. Dakle, sledeći put kada čujete “anarhija”, ne pomislite na haos. Pomislite na solidarnost i direktnu akciju. Anarhija nije cilj – ona je već tu, čeka da je prepoznamo.
