Sve je počelo pre desetak godina. Dosegao sam znatno opušteniji period u svom životu – došlo je vreme kada sam osetio da postoji nešto više u životu od nauke, vreme buđenja moje društvene svesti i susretljivosti, vreme kada sam se otvorio za nova iskustva. Sprijateljio sam se s grupom ljudi koji su povremeno pušili kanabis, neredovno, ali sa očiglednim zadovoljstvom. U početku nisam bio voljan da učestvujem, ali euforija koju je proizvodio kanabis i činjenica da nije bilo fiziološke zavisnosti od biljke na kraju me je ubedila da probam. Moja početna iskustva bila su potpuno razočaravajuća; uopšte nije bilo efekta, te sam počeo da se bavim raznim hipotezama o tome kako je kanabis samo placebo koji deluje pomoću očekivanja i hiperventilacije, a ne hemijski. Nakon otprilike pet ili šest neuspelih pokušaja, ipak se desilo.
Ležao sam na leđima u prijateljevoj dnevnoj sobi i mirno ispitivao obrasce senki na plafonu koje je bacala ukrasna biljka u saksiji (ne kanabis!). Odjednom sam shvatio da gledam u veoma detaljan minijaturni Volksvagen, jasno oivičen senkama. Bio sam vrlo skeptičan prema toj percepciji i pokušao sam pronaći neusaglašenosti između Volksvagena i onoga što sam gledao na plafonu. Međutim, sve je bilo tamo, od haube, registarskih tablica, hroma, čak i male ručke koja se koristila za otvaranje prtljažnika. Kad sam zatvorio oči, zadivljeno sam otkrio da se odvija film na unutrašnjoj strani mojih kapaka. Bljesak … jednostavna seoska scena sa crvenom seoskom kućom, plavim nebom, belim oblacima, žutom stazom koja se vijori preko zelenih brežuljaka do horizonta … Bljesak … ista scena, narandžasta kuća, smeđe nebo, crveni oblaci, žuta staza, ljubičasta polja… Bljesak… Bljesak… Bljesak. Bljeskovi su se poklapali sa otkucajima srca. Svaki bljesak doneo je istu jednostavnu scenu, ali svaki put s drugačijim setom boja… izuzetne duboke nijanse i zapanjujuće skladne u njihovom međusobnom rasporedu. Od tada povremeno pušim i duboko uživam u kanabisu. On pojačava snažne senzitivnosti i proizvodi ono što su za mene još zanimljiviji efekti, što ću ukratko objasniti.
Sećam se još jednog ranog vizuelnog iskustva sa kanabisom, u kojem sam gledao plamen sveće i otkrio u srcu plamena, kako stoji s veličanstvenom ravnodušnošću, španskog gospodara sa crnom kapom, koji se inače pojavljuje na etiketi boce šerija marke Sandeman. Usput, gledanje požara kada ste pod uticajem, posebno kroz jedan od onih prizmičnih kaleidoskopa koji oslikavaju okolinu, izuzetno je dirljivo i lepo iskustvo.
Želim da objasnim da ni u jednom trenutku nisam mislio da su te stvari ‘stvarno’ tamo. Znao sam da na plafonu nema Volksvagena i da u plamenu nema čoveka sa etikete Sandemana. Ne osećam kontradikciju u tim iskustvima. Deo mene stvara, stvarajući percepcije koje bi u svakodnevnom životu bile bizarne; postoji još jedan deo mene koji je neka vrsta posmatrača. Otprilike polovina zadovoljstva dolazi iz dela posmatrača koji ocenjuju rad dela stvaraoca. Osmehnem se ili se ponekad smejem glasno slikama sa unutrašnjosti mojih kapaka. U tom smislu, pretpostavljam da je kanabis psihotomimetičan, ali ne nalazim nijednu paniku ili teror koji prati neke psihoze. Možda je to zato što znam da je to moje sopstveno putovanje i da mogu prekinuti kad god poželim.
Moje rane percepcije uvek su bile vizuelne i neobično je kako nikada nisam viđao slike ljudi, ali obe ove stavke su se promenile tokom godina. Otkrivam da je danas dovoljan samo jedan mali džoint da me podigne u visine. Testiram da li sam naduvan zatvarajući oči i tražeći bljeskove. Dolaze mnogo pre nego što se u mojoj vizuelnoj ili drugoj percepciji dese bilo kakve izmene. Pretpostavljam da je to problem signal-šum, nivo vizuelne buke je vrlo nizak sa zatvorenim očima. Još jedan zanimljiv informativno-teorijski aspekt je što, bar u mojim bljeskovima, preovlađuju crtani filmovi: samo siluete, karikature, a ne fotografije. Mislim da je to jednostavno stvar sažimanja informacija; bilo bi nemoguće shvatiti ukupni sadržaj slike informativnim sadržajem obične fotografije, recimo 108 bita, u deliću sekunde koju bljesak zauzima. Iskustvo bljeska stvoreno je, ako mogu da upotrebim tu reč, za trenutno uživanje. Umetnik i posmatrač su jedno. To ne znači da slike nisu čudesno detaljne i složene. Nedavno sam imao sliku na kojoj dvoje ljudi razgovaraju, a reči koje su izgovarale formirale bi se i nestale žutom bojom iznad glave, otprilike jednu rečenicu po otkucaju srca. Na ovaj način bilo je moguće pratiti razgovor. Istovremeno, povremena reč bi se pojavila crvenim slovima među žutim nad glavama, savršeno u kontekstu razgovora; ali ako se neko seća tih crvenih reči, izgovorio bi sasvim drugačiji skup izjava, prodirući kritički prema razgovoru. Čitav niz slika koji sam ovde opisao, rekao bih barem 100 žutih reči i nešto poput 10 crvenih reči, dogodio se za nešto manje od jednog minuta.
Iskustvo kanabisa uveliko je poboljšalo moju zainteresovanost za umetnost, koju nikada ranije nisam mnogo cenio. Razumevanje namere umetnika koju mogu da postignem kada sam naduvan ponekad se prenese i na to kada nisam. Ovo je jedna od mnogih ljudskih granica zbog kojih mi je kanabis pomogao da pređem. Bilo je i uvida u umetnost – ne znam da li su istinite ili lažne, ali bilo je zabavno formulisati. Na primer, proveo sam neko vreme naduvan gledajući dela belgijskog nadrealiste Ivesa Tangueia. Nekoliko godina kasnije pojavio sam se iz dugog plivanja na Karibima i ispružio se iscrpljeno na plaži nastaloj od erozije obližnjeg koralnog grebena. Dok sam besprekorno pregledavao lučne fragmente koralja pastelne boje koji su činili plažu, video sam pred sobom ogromnu Tanguejevu sliku. Možda je Tanguei u detinjstvu posetio takvu plažu.
Veoma slično mi se desilo i sa zainteresovanošću za muziku. Prvi put sam mogao da čujem odvojene delove trodelne harmonije i bogatstva kontrapunkta. Znao sam da profesionalni muzičari mogu vrlo lako da zadrže mnogo zasebnih delova istovremeno u glavi, ali ovo je za mene bio prvi put. Opet, iskustvo učenja u naduvanom stanju bar se donekle prenosila i na stanje nakon dejstva. Uživanje u hrani je pojačano; pojavljuju se ukusi i arome za koje kao da iz nekog razloga inače nemamo vremena da osetimo. U stanju sam da dam punu pažnju senzaciji. Krompir će imati teksturu, telo i ukus poput drugog krompira, ali mnogo više. Kanabis takođe povećava uživanje u seksu – s jedne strane daje izuzetnu osetljivost, ali sa druge strane odlaže orgazam: delom me odvlačeći od silne slike koja mi prolazi pred očima. Izgleda da se stvarno trajanje orgazma produžava, ali ovo je možda uobičajeno iskustvo vremenskog širenja koje dolazi sa pušenjem kanabisa.
Ne smatram se religioznom osobom u uobičajenom smislu, ali postoji duhovni aspekt uživanja u kanabisu. Pojačana osetljivost u svim oblastima daje mi osećaj zajedništva sa okolinom, i živom i neživom. Ponekad me obuzme egzistencijalna percepcija apsurda i sa strašnom sigurnošću vidim licemerje i držanje sebe i svojih bližnjih. A u drugim slučajevima postoji različit osećaj apsurdne, razigrane i ćudljive svesti. Oba ova čula apsurda mogu se preneti, a neka od najdivnijih iskustava imao sam u deljenju razgovora, percepcija i humora. Kanabis nam donosi svest o stvarima koje ceo život treniramo da potisnemo, zaboravimo i izbacimo iz uma. Osećaj kakav je svet zaista može biti lud; kanabis mi je doneo osećaj za to što je to biti lud i kako koristimo tu reč ‘luda’ da ne bismo razmišljali o stvarima koje su za nas previše bolne. U Sovjetskom Savezu se politički disidenti rutinski smeštaju u ludnice. Ista stvar, možda malo suptilnija, dešava se i ovde: „Jeste li čuli šta je juče rekao Lenni Bruce? Mora da je lud. ‘ Kad sam bio naduvan, otkrio sam da ima nešto u ljudima koje nazivamo ludima.
Kad sam naduvan mogu prodreti u prošlost, prisetiti se sećanja iz detinjstva, prijatelja, rodbine, igranja, ulica, mirisa, zvukova i ukusa iz nestale ere. Mogu da rekonstruišem stvarne pojave u dečjim događajima koje je tada samo polovina razumela. Mnogo mojih putovanja kanabisom, imaju negde u meni značajnu simboliku koju neću pokušati da opišem ovde, neku vrstu mandale utisnute u iskustvo. Slobodno povezivanje sa ovom mandalom, i vizuelno i kao igra na reči, proizvelo je vrlo bogat niz uvida.
Postoji mit o takvim stanjima: korisnik ima iluziju velikog uvida, ali do jutra taj uvid izbledi i nestane. Uveren sam da je ovo greška i da su razorni uvidi postignuti pri naduvanoj svesti itekako stvarni uvidi; glavni problem je postavljanje tih uvida u oblik prihvatljiv sasvim drugačijem jastvu kakvo jesmo kada nismo naduvani. Neki od najtežih poslova koje sam ikada radio bio je stavljanje takvih uvida na traku ili pismeno. Problem je što se u pokušaju snimanja mora izgubiti deset još zanimljivijih ideja ili slika. Lako je shvatiti zašto neko može pomisliti da je gubitak vremena uložiti se u sve te probleme kako bi se uokvirila naduvana misao. Usput, smatram da se razumno dobrih uvida mogu setiti sutradan, ali samo ako uložim napor da ih nekako uokvirim. Ako napišem uvid ili ga kažem nekome, mogu ga se setiti bez ičije pomoći sledećeg jutra; ali ako samo kažem sebi da se moram potruditi da se setim, to nikad ne uspe.
Smatram da je većina uvida koji postižem u vezi društvenih pitanja, oblast koja je veoma različita od one po kojoj sam opšte poznat. Sećam se jedne prilike, dok sam se dok je bio visoko tuširao sa suprugom, u kojoj sam imao ideju o poreklu i invalidnosti rasizma u smislu distribucije po Gausovoj krivi. To je na neki način bilo očigledno, ali o kome se retko pričalo. Nacrtao sam obline sapunom na zidu tuša i otišao da napišem ideju. Jedna ideja dovela je do druge, i na kraju otprilike jednog sata izuzetno napornog rada otkrio sam da sam napisao jedanaest kratkih eseja o širokom rasponu društvenih, političkih, filozofskih i ljudskih bioloških tema. Zbog problema sa prostorom ne mogu ulaziti u detalje ovih eseja, ali iz svih spoljnih znakova, poput reakcija javnosti i komentara stručnjaka, izgleda da sadrže validne uvide. Koristio sam ih pri obraćanju na univerzitetima, na javnim predavanjima i u svojim knjigama.
Ali dozvolite mi da bar ukratko dočaram jedan takav uvid i njegove pratnje. Jedne noći, nakon konzumiranja kanabisa, duboko sam se udubio u detinjstvo, malo samoanalizirao i napravio nešto što mi se činilo kao dobar napredak. Zatim sam zastao i pomislio koliko je izvanredno da je Sigmund Freud, bez pomoći lekova, uspeo da postigne sopstvenu izvanrednu samoanalizu. Ali tada me je gromoglasno udarila činjenica da je to pogrešno, da je Freud proveo deceniju pre nego što je samoanalizirao kao eksperimentator kokaina; i činilo mi se vrlo očiglednim da su istinski psihološki uvidi koje je Freud doneo na svet barem delom proistekli iz njegovog iskustva sa drogom. Nemam pojma da li je to u stvari tačno ili bi se istoričari Frojda složili sa ovom interpretacijom ili čak i ako je takva ideja objavljena u prošlosti, ali hipoteza je zanimljiva i čini mi se da test i kada nisam pod uticajem kanabisa.
Sećam se noći kad sam odjednom shvatio kako je to biti lud ili noći kad su moja osećanja i shvatanja bila religiozne prirode. Imao sam vrlo tačan osećaj da ta osećanja i percepcije, zapisane ležerno, neće podneti uobičajenu kritičku proveru koja je moja zaliha u trgovini kao naučnika. Ako ujutro nađem poruku od sebe noć pre nego što me obavestim da postoji svet oko nas koji jedva osećamo, ili da možemo postati jedno sa univerzumom, ili čak da su određeni političari očajnički uplašeni ljudi, možda mogu da ne veruju; ali kad sam naduvan znam za ovu neveru. I zato imam vrpcu u kojoj se upućujem da takve primedbe shvatim ozbiljno. Kažem ‘Pazljivo slušajte, jutros! Ova stvar je stvarna!’ Pokušavam da pokažem da moj um jasno deluje; Sećam se imena jednog srednjoškolskog poznanika o kome nisam razmišljao trideset godina; Opisujem boju, tipografiju i format knjige u drugoj sobi i ta sećanja ujutro kritično promatraju. Uveren sam da postoje istinski i validni nivoi percepcije koji su dostupni sa kanabisom (i verovatno sa drugim drogama) koji su nam, kroz nedostatke našeg društva i našeg obrazovnog sistema, nedostupni bez takvih droga. Takva primedba se odnosi ne samo na samosvesti i na intelektualnu potragu, već i na percepciju stvarnih ljudi, uveliko pojačanu osetljivost na izraz lica, intonacije i izbor reči koji ponekad odaju utisak kao da je moguće čitati misli drugih.
Kanabis omogućava ne-muzičarima da znaju malo o tome šta znači biti muzičar, a nekome ko nije umetnik da shvati radosti umetnosti. Ali nisam ni umetnik ni muzičar. Šta je sa mojim naučnim radom? Iako nalazim veliku sklonost da ne razmišljam o mojim profesionalnim problemima kada sam naduvan – privlačne intelektualne avanture uvek kao da su u nekim drugim oblastima – ali uložio sam svesni napor da smislim nekoliko posebno teških trenutnih problema u svojoj oblasti koje bih voleo da rešim naduvan. Otkrivam da mogu, na primer, da podnesem niz relevantnih eksperimentalnih činjenica za koje se čini da su međusobno nedosledni. Zasada je dobro. Barem opoziv deluje. Zatim, pokušavajući da zamislim način usklađivanja različitih činjenica, uspeo sam da nađem veoma bizarnu mogućnost, onu za koju sam siguran da je nikada ne bih smislio. Napisao sam rad u kojem spominjem ovu ideju usput. Mislim da je malo verovatno da je to istina, ali to ima posledice koje se mogu eksperimentalno ispitati, što je znak prihvatljive teorije.
Spomenuo sam da u iskustvu sa kanabisom postoji deo vašeg uma koji ostaje neustrašivi posmatrač, koji je u stanju da vas požuri u žurbi, ako treba. Nekoliko puta sam bio primoran da vozim u gustom saobraćaju naduvan. Snašao sam se bez ikakvih poteškoća, mada sam imao nekih naobičnih razmišljanja o čudesnoj višnja-crvenoj boji semafora. Otkrivam da posle vožnje uopšte nisam naduvan. Na unutrašnjosti mojih kapaka nema bljeskova. Ako ste naduvani i vaše dete zove, možete odgovarati podjednako spretno kao i obično. Ne zalažem se za vožnju pri korišćenju kanabisa, ali iz ličnog iskustva mogu da vam kažem da se to zasigurno može učiniti. Moja naduvana svest uvek je reflektirajuća, miroljubiva, intelektualno uzbudljiva i društvena, a za razliku od većine alkoholnih pića nikad nema mamurluka. Kroz godine ustanovio sam da su nešto manje količine kanabisa dovoljne da proizvedu isti stepen naduvanosti, a u jednom bioskopu nedavno sam otkrio da se mogu naduvati i udisanjem samo jednog dima kanabisa koji je prožimao pozorište.
Kanabis ima predivan aspekt samo-titriranja. Svaki dim je veoma mala doza; vremenski razmak između udisanja dima i osećanja njegovog dejstva je kratak; i nema želje za još nakon što je vrhunac tu. Mislim da je period P, koliko je vremena potrebno da se oseti uzeta doza u odnosu na vreme potrebno za uzimanje prekomerne doze, veoma važna. P je veoma dugačak za LSD (koji nikad nisam uzimao) i razumno kratak za kanabis. Male vrednosti P trebalo bi da budu jedna mera sigurnosti psihodeličnih lekova. Kad se kanabis legalizuje, nadam se da ću ovaj podatak videti kao jedan od parametara ispisanih na pakovanju. Nadam se da to vreme nije previše daleko; ilegalnost kanabisa je skandalozna, prepreka punoj upotrebi leka koji pomaže da se proizvedu spokoj i uvid, osetljivost i zajedništvo, toliko očajnički potrebni u ovom sve više ludom i opasnom svetu.
Preveo: Damjan Dobrila
